Кад мале државе говоре право: Србија и Маурицијус против неправде

Фото: ChatGPT

Увод: На први поглед – далеки светови, слична борба

Наизглед, Србија и острвска држава Маурицијус немају много заједничког – једна је балканска земља у срцу Европе, друга је мала острвска држава у Индијском океану. Ипак, када се пажљивије погледа, ове две земље повезује изузетно значајна и дуготрајна дипломатска борба – борба за очување територијалног интегритета. У оба случаја, реч је о суочавању са једностраним покушајима мењања граница и кршењем међународног права, и то уз подршку моћних међународних актера.

Маурицијус већ деценијама води правну и дипломатску битку за повраћај суверенитета над архипелагом Чагос, који је у време деколонизације незаконито издвојен и препуштен Уједињеном Краљевству. Србија, с друге стране, од 2008. године суочава се с једнострано проглашеном независношћу Косова и настоји да кроз међународне институције и билатералне односе заштити свој територијални интегритет.

Ова паралела пружа не само увид у сличности њихових борби, већ и значај међународног права, принципа суверенитета и улоге Уједињених нација у савременим геополитичким изазовима.

Случај Маурицијуса: Неправедно одузимање Чагоса

Прича о Чагоским острвима (енг. Chagos Island) почиње средином 20. века. Уочи стицања независности 1968. године, Уједињено Краљевство је одвојило архипелаг Чагос од територије Маурицијуса и задржало га под својом контролом. Становници острва су насилно депортовани, а највеће острво, Диего Гарсија, дато је Сједињеним Америчким Државама на дугорочну употребу за војну базу.

Маурицијус никада није пристао на ово раздвајање и деценијама води борбу за повраћај суверенитета. Кључна прекретница догодила се 2019. године када је Међународни суд правде (МСП) дао саветодавно мишљење да је одвајање Чагоса било противно међународном праву и да Уједињено Краљевство мора да оконча своју управу над архипелагом. Уједињене нације су убрзо након тога резолуцијом Генералне скупштине подржале ово мишљење.

Маурицијус је показао доследност и стрпљење, користећи дипломатске и правне механизме да интернационализује питање Чагоса. Није се ослањао на оружје или сукобе, већ на снагу права и савезника у међународним институцијама.

Случај Србије: Борба за очување Косова у међународним оквирима

Србија се након једностраног проглашења независности Косова 2008. године нашла пред сличним изазовом. Иако су одређене земље признале независност Косова, велики део међународне заједнице, укључујући земље као што су Русија, Кина, Индија, Шпанија, Бразил, и наравно – Маурицијус – и даље признаје територијални интегритет Србије.

Србија је, попут Маурицијуса, одлучила да свој одговор базира на међународном праву, дипломатији и институцијама. Затражено је саветодавно мишљење МСП-а, које је 2010. године констатовало да једнострано проглашење независности не крши међународно право, али није донело пресуду о легитимности сецесије нити о статусу територије. Другим речима, суд уопште није разматрао суштину питања Србије, већ се држао уско технички питања које је гласило: „а ли је једнострана декларација о независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“. Упркос томе, Србија је наставила да гради дипломатску мрежу подршке, активно се борећи против чланства Косова у међународним организацијама попут УНЕСКО-а и Интерпола.

Као и Маурицијус, Србија користи дипломатију, билатералне контакте, лобирање у међународним телима и правне инструменте како би очувала свој суверенитет над територијом Косова и Метохије.

Заједнички елементи: Правна борба уместо силе

Оно што повезује Србију и Маурицијус јесте одлука да се не одговара силом на једнострано мењање граница или колонијалну неправду, већ да се води дугорочна, принципијелна борба у оквиру међународног права. И једна и друга земља показале су посвећеност мирном решавању спорова и инсистирању на поштовању Повеље Уједињених нација.

Маурицијус је успео да увери Генералну скупштину УН да донесе резолуцију којом позива Велику Британију да се повуче са Чагоса. Иако резолуције Генералне скупштине нису правно обавезујуће, оне имају велики политички значај. Србија, са друге стране, успева да спречи пуну међународну афирмацију једнострано проглашене независности Косова и да очува своје место у преговорима уз посредовање Европске уније.

Поуке и подстицај за даљу борбу

Случај Маурицијуса показује да ни мале државе нису без утицаја када користе правне и дипломатске механизме на мудар и истрајан начин. Одлука Међународног суда правде и резолуција Генералне скупштине УН можда нису одмах вратиле Чагос под пуну власт Маурицијуса, али су јасно делегитимизовале британску контролу над тим територијама и ојачале међународну подршку Маурицијусу.

Србија може у овом примеру да пронађе подстицај и потврду да борба за територијални интегритет, иако дуготрајна и захтевна, може бити успешна ако се води доследно и принципијелно. Кључ лежи у упорности, дипломатском ангажовању, изградњи међународних савезништава и коришћењу правних инструмената.

Заједничка порука свету: Међународно право мора важити за све

Борбе Маурицијуса и Србије указују на дубоку потребу да међународно право буде универзално примењиво. Ако се територијални интегритет једне земље може нарушавати без последица, онда се нарушава сам темељ међународног поретка.

Зато је важно да међународна заједница не примењује двоструке стандарде. Ако се подржава територијална целовитост Украјине, мора се подржавати и она Србије. Ако се осуђује колонијална прошлост и тражи исправка неправди – мора се стати и уз право Маурицијуса.

Закључак: Два примера, једна вредност

Иако раздвојени хиљадама километара, Маурицијус и Србија деле заједничку борбу за нешто што је универзална вредност – право на суверенитет и поштовање међународног права. Њихови примери показују да је могуће бити доследан и принципијелан чак и када су у питању велике силе и глобални интереси.

Њихова борба није само за њихову територију – то је борба за све мале и средње државе које желе да живе у свету где право има снагу, а правда своју тежину.

Извори

1. Međunarodni sud pravde (ICJ) – Savetodavno mišljenje o Čagosu (2019)
• „Legal Consequences of the Separation of the Chagos Archipelago from Mauritius in 1965“
• Dostupno na: https://www.icj-cij.org/en/case/169
2. Rezolucija Generalne skupštine UN A/RES/73/295 (2019)
• „Advisory opinion of the International Court of Justice on the Legal Consequences of the Separation of the Chagos Archipelago from Mauritius“
• https://undocs.org/en/A/RES/73/295
3. Međunarodni sud pravde – Savetodavno mišljenje o Kosovu (2010)
• „Accordance with International Law of the Unilateral Declaration of Independence in Respect of Kosovo“
• https://www.icj-cij.org/en/case/141
4. Ustav Republike Srbije (2006) – član 8: „Teritorija je jedinstvena i nedeljiva.“
• https://www.paragraf.rs/propisi/ustav_republike_srbije.html
5. UNESCO i Interpol – neuspešni pokušaji Kosova za članstvo (2015, 2017)
• BBC Serbian: „Kosovo ne prima se u UNESCO“ (2015)
• https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-34766112
6. Diplomatska borba Mauricijusa – nastupi na UN i međunarodnim forumima
• Al Jazeera: „Mauritius celebrates Chagos victory at UN“ (2019)
• https://www.aljazeera.com/news/2019/5/23/mauritius-celebrates-chagos-victory-at-un

*Овај текст је написан у коауторству са вештачком интелигенцијом уз помоћ Chat GPT. 

Анализа - Зашто Србија не треба да се меша у украјински сукоб

Дешавања у Украјини у последњих неколико дана достигла су тачку кључања, имајући у виду да је Русија стационирала 120.000 војника на јужним границима. Када рачуници додамо и чињеницу о преговорима у Женеви који су завршени без конкретног договора, неиплементацију Минск II споразума као и најаве из Вашингтона да војни сукоб известан, јасно је да су ствари измакле контроли. Посебну пажњу скреће то што су САД и Велика Британија започеле евакуацију својих амбасада и дипломата, што се дешава само у екстремнм случајевима. 

Наравно, јасно је да криза у Украјини произилази из чињенице да НАТО покушава да се прошири даље на исток, али исто тако је постало јасно да Украјина не жели да буде сфера интереса Русије, већ да жели да гради чврсте односе са Западом - укључујући ту у чланство у ЕУ и НАТО. С једне стране, Сједињеним Државама импонује украјинско интересовање и кокетирају са њеним чланством у НАТО, док са друге стране Русија не гледа на ово нимало благонаклоно. Украјина као саставни део бившег СССР-а представља за Руску Федерацију незабилазну зону утицаја и стратешки је веома важна. Не само због Крима и приступа Црном мору, Русија је тај посао већ завршила, већ близина Москви представља озбиљно угрожавање безбедности Русије уколико би Украјина постала интегрисана у северноатланстску безбедносну структуру. Али какво је место Србије у овом сукобу? 

Србија би у односу према дешавањима у Украјини требало да остане неутрална из неколико разлога. Прво, то је у овом случају најбоља стратегија како би се одржали добри односи са свим учесницама у сукобу, што је Србији важно. Друго, имајући у виду да Србија има проблем са сецесијом у свом дворишту, као и страном интервенцијом која је ту сецесију омогућила, ствар је принципа и доследности да будемо на страни Украјине и подржимо њен територијални интегритет. Стога Србија нипошто не сме подржати било какву војну интервенцију Русије. Треће, стратешки циљ Србије јесте чланство у ЕУ,  и своју спољну политику треба да усклади са спољном политиком ЕУ. С обзиром да ЕУ не одобрава акције Русије и да јој је већ увела санције, Србија је у обавези да прати одлуке Европске службе за спољне послове. У случају интервенције, ЕУ ће сигурно увести најстроже санкције досад према Русији и то ће захтевати и од Србије, као и од свих својих партнера. Четврто, напад Русије представљао би кршење међународног права и агресију на суверену државу. С обзиром да смо ми то на својој кожи осетили 1999. године, требало би да се успротивимо случним интервенцијама против било кога и против неправде попут оне која је нас задесила На крају, ту је и аргумент да се увек треба солидарисати са слабијим. Украјина јесте војно вишеструко слабија од Русије, и у случају руског напада то би представљало силеџијство. Демонстрација силе није нешто чиме желимо да се међународно право води у будућности.

Познато је да се у Србији волимо опредељивати у сваком сукобу у сваком кутку планете Земље. Међутим, то није увек најпаметније, посебно у случају Украјине. Остати неутралан засад најбоље је што спољна политика Србије може и треба да пропагира.