4 Могућа Решења За Косово
Након повлачења српских и југословенских снага, једно од овлашћења УНМИК-а био је формирање органа локалне самоуправе (Рез. 1244 СБУН). Доношењем Уставног оквира за Косово 2001. године формирани су органи локалне самоуправе у покрајини, међу њима парламент, влада, и председник Косова, судови као и јединице локалне-самоуправе.
Привремене институције самоуправе (ПИС) са седиштем у Приштини су 2008. унилатерално прогласиле независност Косова коју Србија никада није признала, а државност Косова остаје спорна, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Након саветодавног мишљења Међународног суда правде да Декларација о независности не представља кршење међународног права као и вишегодишњи преговори између Београда и Приштине под покровитељством Европске уније, статус Косова остаје нерешен. У наставку овог текста представљам 4 могућа исхода по питању финалног статуса Косова и Метохије.
Статус кво представља одржавање замрзнутог конфликта и блокаду међународних интеграција Косова*. Србија на дуже али и краће стазе може имати користи од оваквог приступа, али такође и проблеме. Први од проблема јесу европске интеграције Србије које су један од стратешких циљева, а које јасно подразумевају "нормализацију односа", што многи тумаче као признање независности Косову. С друге стране, време ради за Србију, и пракса показује да државе које не успеју да обезбеде универзално признање и чланство у Уједињеним нацијама временом нестају са светске сцене. Такође, у овом случају Србија игра на карту промене снага у међународним односима како би њени партнери Руска Федерација и НР Кина имали већи утицај на регион Балкана.
2. Функционално уједињење са Албанијом
Често имамо прилику да од званичника у Приштини и Тирани чујемо позиве и идеје о уједињењу Косова и Албаније. Неретко овакве идеје могу се видети и међу академским круговима (нпр. Висока, 2017). Међутим, овакав расплет ситуације је врло мало вероватан с обзиром да не постоји подршка за овакву врсту подухвата, пре свега на Западу. На првом месту Немачка је строго против мењања граница на Балкану, што је својеврсни апсурд с обзиром да је пре тога Немачка подржала сецесију Косова.
3. Модел две Немачке
Све чешће се појављују приче о нормализацији односа Београда и Приштине као и шта би та нормализација заправо значила. "Нормализација односа" са Приштином обавеза је Србије у оквиру приступних преговора са Европском унијом које дефинише поглавље 35. Међутим, у самом поглављу није прецизирано шта све нормалзација обухвата сем "свеобухватног правно обавезујућег споразума". С обзиром да је признање независности за Србију црвена линија, а један од циљева владе у Приштини чланство у Уједињеним нацијама, модел две Немачке намеће се као потенцијално решење. Овај модел би подразумевао успостављање дипломатских односа између Србије и Косова, чланство тзв. Косова у УН (пуноправно или под статусом посматрача) али без признања Косова као независне државе од стране званичног Београда. Овакво решење, уколико влада у Београду процени да воља јавног мњења не би била против, има реалне шансе за остварење.
4. Реинтеграција у уставно-правни систем Србије
Овакав сценарио је мало вероватан, као и случај са уједињењем Косова и Албаније. Пре свега због противљења западних сила. У окваквој констелацији међународних односа и поретка реинтеграција Косова у уставно-правни систем Србије делује немогућа. Још једна могућност би била да Србија донесе специјални закон којим би Привремене институције самоуправе у Приштини дефинисала као сталне и подвела под свој уставно-правни оквир. Међутим, и ово решење изгледа мало веоратно тренутно.